Na filmove gledam kao na neku vrstu oplemenjivanja, meditacije, hvatanja smisla... Nekada znam da sam napredovao i samim gledanjem filma. Nekada je dovoljno pogledati kadar jednog filma i znati da je u  pitanju nesto veliko. Amadeus je film u kome nam svaki kadar govori da gledamo nesto veliko, lepo, znacajno....savrseno.

 

Scenario je genijalan. Titlovi koji otvaraju film kažu Miloš Forman film i posle toga zajedno - Peter Shaffer's Amadeus. I zaista ovaj film pripad njima dvojici. Za pocetak cu se zadrzatii na scenaristi i scenariju. Retko se desava da je scenario ovoliko slojevit, kompleksan, na mestu, potpun u svakom detalju. Shaffer je uspeo da nam iskonstruise Mocartov zivot u scenariju da nam kroz nekoliko bitnih scena isprica zivot, ali i pricu koja ide uz nju - pricu o mediokritetu i njegovoj zavisti, koja je i osnova filma. Ovo je bilo pravo osvezenje za ponovo pogledati posle brda losih cenaria za biografske filmove koji nisu uspeli ni da ispricaju biografski deo smisleno, a kamoli da da odu iza toga i ponude nam jednu vecu pricu na nacin koji to cini Amadeus. Shafferov scenario gradi pricu, lik, uvlaci nas u komplikovane odnose i na kraju nam poklanja tu predivnu pricu o mediokritetu.

 

Pocnimo sa otvaranjem i samim Salijerijem koga maestralno glumi F. Murray Abraham. Prvi put kada vidimo Salijerija je u jednom sjajnom vucenju kamere, gde on pada posto je sebi prerezao grlo. U sledecoj sceni ce se on vec nalazi u bolnici za dusevno obolele i pocinje svoju pricu svesteniku, coveku Boga, kojeg Salijeri okrivljuje da mu se podsmeva i protiv koga vodi rat izgrizen svojom prosecnoscu. Kadrovi su staticni, imamo samo strasnu olupinu od Salijerija i jednu sjajnu glumu koja plasi. Medju velikim filmovima bismo naslo slicne konstrukcija likova koji zbog svojih mana na kraju i lude. Takva je Norma Dezmond u Bulevaru Sumraka, takva je i Blans u Tramvaju Zvani Zelja. Oni svi lude na kraju. Kao sto imamo Normu koja zamislja da ce je De Mil opet koristiti u nekom filmu dok silazi niz stepenice i kao sto imamo Blans koja na kraju zamislja da je na svecanom prijemu sa ambasadorima, tako imamo i Salijerija koje ide kroz ludnicu govori "I absolve you". To je na srpskom prevedeno sa 'oprastam vam', ali na engleskom, jeziku na kome je to napisano, ima dublji smisao, recimo da im on govori da oni ipak nisu odgovorni za svoja dela. Zasto nisu krivi ili dogovorni? Pa zato sto je njihov zadatak da naprave sve prosecnim, na svom nivou, jer ne mogu da se nose sa bozanstvenom genijalnoscu. Ali na kraju ipak imamo Salijerija koji 'oprasta' ludacima njihove mediokretske nagone (ali kakva predivna ideja da to sve smesti u ludnicu....uf) dok ipak na kraju cujemo Amadeusov, ludacki, osmeh, sto znaci da mu se Bog i dalje smeje i time da se ipak lepo poigrao sa njime, mediokritetom koji je izgubio razum. 

Ono sto spaja Normu Dezmond, Blans i Salijerija je da na kraju svo troje lude jer su poneseni svojim manama, personalnim problemima, duhovnom degradacijom koja ih izjeda i zbog kojih na kraju gube razum.

Gledati Formana, Kjubrika, Forda, Cinemana, Velsa... je za mene nesto specijalno. Svaki kadar je prelep i mozes da se upustis u njega, da vidis s koliko je to paznje, maste i preciznosti gradjeno. Zbog takvih osecaja ja i volim film. Kada geldas Paklenu Pomorandzu i kada otvaranje krece iz zenice Mekdauela i dalje se razvija u jednu zastrasujucu, savrseno geometrijski ukomponovanu sliku koja ti pracena sa muzikom najavljuje da ces sledeca dva sata zasigurno gledati nesto zlo. 

 

A sam kraj filma gde Salijeri ubija Mozarta terajuci ga da pise Rekvijem sebi... uff Rekoh, odlican scenario. I na kraju imamo kapiju Beca, gde stoje svi glumci koji gledaju kako kovceg odlazi, placu, deru se, Lacrimosa prati sve to... Glumci polako odlaze, napustaju scenu. Tako se zavrsava Mocartov zivot. Film kao i scenario i dalje traje. Tu cujemo i najverdniju recenicu u filmu koju izgovara Salijeri: 

"Vaš milosrdni Bog. Uništio je radije svog miljenika nego da dopusti prosecnosti da prisvoji delic njegove slave. Ubio je Mozarta."

Evo kako je i Shaffer napisao kraj filma. Vidi se Amadeusov smeh u poslednjim sekundama filma nije predvidjen i da je dodat kasnije. Ne znam cija je bila ideja. Shafferova, Formanova ili od montazera. Ali je svakako dalo odlican smisao.


 

 ==========================

177     INT.   CORRIDOR OF THE HOSPITAL - MORNING - 1823        177

 
The corridor is filled with patients in white linen smocks, all taking their morning exercise walk in the care of nurses and nuns.  They form a long, wretched, strange procession - some of them are clearly very disturbed.  As Old Salieri is pushed through them in his wheelchair, he lifts his hands to them in benediction.

 

OLD SALIERI

Mediocrities everywhere, now and to come:  I absolve you all! 

Amen!  Amen!  Amen!

 

Finally, he turns full-face to the camera and blesses us the audience, making the Sign of the Cross.  Underneath we hear, stealing in and growing louder, the tremendous Masonic Funeral Music of Mozart.

 

On the last four chords, we

 

FADE OUT

 ==============================

 

 

 

Pogledao sam film, imao sam nesto da izbacim iz sebe.

Hvala na citanju